Snenim okom zelenog sjaja što širi svetlost u beskrajnoj noći

Pogledom hladnim što budi srce i obećava da tren će doći

Da pogled što ne sme da padne na lice

Spusti se i dotakne srce

 

On znaše da njeno kratko je vreme i da u grudima nosi

Veliko breme svog srca koje zakone Boga kosi

I da njegovo srce to srce stalno čuje

Oko kad ne sija o njemu snuje

 

Ispod srca njenog duboko zakuca tad srce još jedno

Svačijoj misli gnusno al’ njoj kao voda vredno

Gde krvi su se dve spojile u jednu

Drugima otrovnu i bezvrednu

 

Kad se ugasila Prokleta zvezda i nebom zasjao Srebrni cvet

S obale Daerfela htedoše da pobegnu u novi svet

I daju prokletstvu da ispod Srebrnog cveta

Zabranjenim životom procveta